Дуго времена, већина предузетника је акумулирала богатство у искључиво приватном сектору. Изградња компаније, запошљавање радника, производња производа и вођење “добро подмазане машине” био је најбољи приступ за успешног предузетника у скорашњој прошлости. Данас, предузетници могу паралелно са вођењем традиционалног бизниса радити и на решавању друштвених и еколошких проблема. Појавио се нови пословни модел који се повезује са државним и друштвеним организацијама. Непрофитне организације и бизниси удружили су се како би створили хибридни пословни модел, који предводи нова генерација социјалних предузетника.

Социјални предузетници користе своје знање и пословну интелигенцију да би свет учинили бољим местом за живот. Они комбинују традиционалне пословне моделе са важном друштвеном мисијом да би са једне стране запослили људе и обезбедили им егзистенцију, а са друге да та пословна активност доприноси смањењу или потпуном решавању друштвеног изазова.

Задатак социјалног предузетништва је елиминација уочених друштвених проблема (ту је посебан нагласак на сиромаштву). Друго, да би се неко пословно улагање окарактерисало као социјално предузетништво, неопходно је да бизнис буде одржив, што у крајњој линији значи да он не сме губити новац. Треће, остварена добит мора да се реинвестира у бизнис, а не да се одмах враћа улагачима.

Основни принципи социјалног предузетништва су (“What is Social Business?”, 2019):

  1. Циљ пословања је превазилажење сиромаштва или других друштвених проблема који прете људима и друштву, а не максимизација профита.
  2. Финансијска и економска одрживост.
  3. Инвеститори добијају уложено, али не и принос на инвестицију.
  4. Када се уложено врати инвеститору, добит компаније остаје са њом за развој и побољшање бизниса.
  5. Родно осетљив и свестан животне околине.
  6. Радна снага добија тржишне најамнине, уз боље радне услове.
  7. Ради се са задовољством!

Социјални предузетници могу успешно решити друштвена питања, истовремено стварајући добит за улагаче. У том пословном моделу је распрострањено коришћење етичких пракси, као што је инвестирање са сврхом (impact investing), свесни конзумеризам (consious consumerism) и програми корпоративне друштвене одговорности.

Аутор: Младен Перић